Na sve spremna budi.
U noći nekoj kao devojčici pričaću ti bajke i skaske.
Drugi put ću zaželeti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno neću ti doći
i na stolu uzalud čekaće me tvoje ruke i čaj.
U društvu sa brezama šetaću u noći
a ti ćeš misliti da je zauvek prošao naš maj.
Na sve spremna budi, na smeh i na suze.
U životima našim možda tek prvi čin je gotov.
Da bih bio muzej, ako želiš da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da napišem stotine ovakvih redaka.
Jer u stihu ništa se drugo i ne dešava sem ljubavi i vere.
Tako je bilo u doba predaka.
Tako će biti i hiljadu godina posle naše, posle tvoje i moje ere.
Pa ipak, na sve spremna budi
jer zajedno nam je i da čekamo i da spavamo.
Da strahujemo za sunce, za srne, za snove.
Prestaje nam još toliko toga a u našim glavama na žalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad možda neću ni primetiti bore na tvom licu
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad uđeš s ulice.
Nekad tvojim ćerkama zaboraviću da ispričam Snežanu i Crvenkapicu.
I četiri zida naše sobe učiniće ti se kao četiri beznadežna zida tamnice.
Ponekad pomislićeš da odumirem, kao država.
Ni Danton, ni Goran, ni Koševoj Oljeg.
I to ja, koga si za besmrtnog držala, za najboljeg.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma što preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale
te ruke su svete!
Slika Pixabay
